Puno je simbolike u dolasku, odnosno povratku Roberta Prosinečkog u Crvenu Zvezdu, klub koji danas nije ni senka onog iz Barija i Tokija kad su osvojili titulu evropskog i svetskog prvaka, klub koji se zakucao u vrtlogu nacionalizma, a pre svega se zakucao iza večnog rivala Partizana. Simbolika međutim neće puno pomoći Robiju, ali njegova hrabrost, i kako kaže vizija mogli bi da urade i više od rokade sa Partizanom.

Prošlo je više od 20 godina od onog nemilog maksimirskog događaja za koji mnogi tvrde da je označio početak rata. U stvari označio je sunovrat fudbala, onakvog kakvog smo znali. Bari i Tokio bili su samo labuđa pesma jedne, odnosno poslednje vredne spomena generacije koju su predvodili „čileanci“, koji su koju godinu posle svoju vrednost dokazali i na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. U svim tim uspesima veliku ulogu imao je i Robert Prosinečki. Nekako mu je sve polazilo za nogom. Put od ideje do realizacije za njega je bio rutina tražio li Dragišu Binića, Darka Pačeva, Igora Cvitanovića ili Alena Bokšića.

Prosinečkom će danas ta magija trebati više nego ikada, ali ako je iko poseduje onda je poseduje Robi.

Crvena Zvezda je danas klub koji samo iste boje podsećaju na onaj sa kraja 80-ih kad je Robi prvi put došao na Marakanu. Titule su retkost, ove godine Evropu nisu ni primirisali jer su ispali još u pretkvalifikacijama za Ligu Evrope, što se nikad nije desilo, klub pohode popovi koji osveštavaju stadion i grb, jedini su od klubova koji su protiv razgovora o regionalnoj ligi, sintagma „Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija“ danas odzvanja jače nego ikada, a predsednik kluba Vladan Lukić, koji je u vreme najvećih uspeha Zvezde čistio kopačke igračima, sramežljivo zagovara formiranje lige pravoslavnih klubova. Zbog dugovanja od prema klubovima i igračima klubu preti izbacivanje iz lige, što se, budimo realni neće desiti jer još se nije rodio taj koji bi Zvezdu izbacio, ali dugovanja ostaju.

A navijači? Oni su tek posebna priča, a put im je još tih kasnih 80-ih i ranih 90-ih utabao Željko Ražnatović – Arkan.

I to je klub u koji se Prosinečki vratio.

Nekoliko je teorija o razlozima njegovog povratka. Po jednoj Prosinečki je samo alibi za eventualni neuspeh Zvezde, kluba koja olako troši svoje legende. Po drugoj dolazak Prosinečkog je deo priče o otopljavanju odnosa između Srbije i Hrvatske, po trećoj, onoj koja se Robiju sigurno najviše sviđa – doveden je da spasi ono šta se spasiti da i da vrati sjaj Zvezdi.

I kamo sreće da se sve može svesti samo na sportski plan, da je Robi došao da pomogne klubu u kom je doživeo vrhunac karijere samo kako bi ga podigao na nivo koji taj klub zaslužuje.

On će u ovom slučaju morati na svojim plećima da ponese mnogo teži teret, a to je teret koji se gomilao od onog maksimirskog slučaja olakšan za podršku koju je dobio od Zvoneta Bobana, jednog od glavni aktera, HNS-a, Slavena Bilića, svojih suigrača iz Zvezde – Darka Pančeva, Deje Savićevića, ali i Vladana Lukića i Upravnog odbora Crvene Zvezde, pa čak i iz Partizana.

Ukoliko izdrži tu težinu Robert Prosinečki otvoriće vrata i poslednjeg bastiona nacionalizma – fudbalskim stadionima. Za sada ih je samo odškrinuo, ali da bi uradio nešto više od toga moraće se posvetiti pre svega radu u Zvezdi. U suprotnom, Robi će biti još samo jedan promašaj, jedna istrošena legenda kluba bez sjaja i budućnosti. Od prošlosti se ne živi, a to je već problem koji izlazi iz okvira Zvezde.

Zabranjeno pušenje je album „Pozdrav iz zemlje Safari“ objavilo 1987. godine, iste one godine kad su se dripci sa paperjastim brčićima, onako iz šege, podjebavali sa srbijanskim voždom uzvikujući ulicama „Niko ne sme da vas bije“.

Vožd se kasnije podjebavao sa životima tih istih dripaca koji su paperjaste brčiće zamijenili zaraslom bradom, a gitare vatrenim naoružanjem, koji su snove o Makarskoj rivijeri i avanturama željnih strankinjama zamijenili snovima o dženetu i raju u kom te iste strankinje nisu dobrodošle. Mnogi od njih uputili su se na put bez povratka a da ni guzicu u moru osolili nisu.  

Nije se to desilo ni sa Pišonjom i Žugom, herojima pjesme Zabranjenog pušenja koji, na njihovu sreću nisu dočekali da Hamo krene na Gileta, ili je ono bilo obrnuto, da Koševo postane groblje, a da Željini trofeji planu zajedno sa većim dijelom stadiona Grbavica.

Daleko je bila ta 1992. iz perspektive gorespomenute godine, daleko i nezamisliva, a za Pišonju i Žugu svakako nedostižna.

Bilo bi surovo smjestiti ih, makar u mislima, u godinu početka opsade, ali godinu prije...E, to bi možda već imalo nekog smisla.

Upravo to je i uradio Vlada Đurđević, scenarista predstave „Zbogom žohari“ koja je premijerno odigrana u subotu, 20. 11. u zrenjaninskom kazalištu „Toša Jovanović“.

Naši heroji smješteni su u osvit pakla zajedno sa brojnim herojima i antiherojima pjesama ondašnjeg Pušenja – Murgom drotom, Amilom, Lepim, pa čak i Guzonjinim sinom i to sve u jednoj, istoj priči koja kreće poprilično nevino za današnje poimanje. Pišonja i Žuga odlučiše se krenuti na more od para koje su zaradili prodavajući sverc-farmerke za Lepog koji im daje jednostavne upute za odvajanje strankinja: „Helou aj lov ju, vont ju tel mi jor nejm. Kis mi maj darlin bi maj tunajt in d haus of d rajzing san“.

Lepi je koristeći ovih par r’n’r refrena svaku noć drugu jebav’o i to je fakat.

Radnja se zakuva kad uskovitlani tinejdžeri odu na dernek kod Amile, na koju ih je poslao Lepi, gdje se nađu u paklu droge i gdje ih zatekne i Murga drot i sve krene do đavola. Ostanu bez para, ali ne odustaju. Trebalo je pobjeći jer nacionalizam je krenuo da izjeda grad, i odjednom nije više najveći problem bio da li si navijač Želje ili Sarajeva, nego da li jedeš svinjetinu ili ne, da li si obrezan ili ne...

More je sa druge strane neki drugi svijet gdje se svi problemi jednostavno utope u plavetnilu i soli i gdje se strankinje „praskaju pravo“, ali za Pišonju u Žugu jednako je udaljen kao u pjesmi.

Prvo je bila skepsa. Skepsa da će glumci zrenjaninskog kazališta, koji su tek prohodali kad je Sarajevo gorilo, izgurati priču sa svim onim lokalizmima, a kad je skepse nestalo bila je nevjerica jer je priča sastavljana od replika pjesama Zabranjenog pušenja, uz to idealno uglazbljena uz instrumentalne verzije Pušenja, uz poveću pomoć Dine Šarana i Letu štuka. Zasluge za kombiniranje scena i glazbe idu na adresu Slađane Kilibarde koja je režirala predstavu i koja je o istoj rekla:

-...ovom inscenacijom i korištenjem zvuka dvaju kultnih sarajevskih bendova pokušat ću ispričati priču o tome da rat, nacionalizam i novo društvo nisu donijeli ništa što unapređuje život generacija koje dolaze (sve je ostalo potpuno isto kao i tih ranih devedesetih) – naravno, kroz priču dva tinejdžera koji „sazrijevaju“ u isto vrijeme kad „sazrijeva“ i društveno-politička situacija koja vodi u propast. Tada je sve bilo jedno „veliko igralište“ gdje su se vodile „razne vrste igara“, a onda su se te „igre“ pretvorile u one „bez granica“. Traju do danas!...

Trenutno živimo u vremenu kad je riječ „izvini“ doživjela devalvaciju. Teško je uopće bilo i zamisliti nešto slično kad smo u školama učili četiri čarobne riječi koja navodno sva vrata otvaraju.

Vladimir Đurđević, Slađana Kilibarda, Dejan Karliček kao Žuga, Ivan Đorđević kao Pišonja, Edit Tot kao Amila i drugi glumci zrenjaninskog kazališta na najbolji način odali su poštu izginulim Sarajlijama i bar na koji sat vratili onaj duh grada, iako ga možda nikad vidjeli ni osjetili nisu, a to vrijedi više od hiljadu „izvini“ jer dolazi iz otvorena srca.

 www.zurnal.info/home/index.php

Nisam sklon mitovima i legendama, ne volim da živim u prošlosti, nekako sam uvijek zagledan u budućnost, valjda je tako lakše živjeti sa svim nedaćama ali povijest, ta zlobna učiteljica, se ponavlja. Postoje kojekakvi ciklični putevi, istina uvijek pomalo drukčiji nego su bili prošli puta, ili je trave na njima malo više naraslo, ili je još utabaniji no što je bio, ali s vremena na vrijeme koliko god ne gledao unazad, iznenadi me i shvatim da sam tu kao kod kuće.

Tako me zaskoče i mitovi i legende nekog prošlog vremena, možda sa ponekom sijedom više, pokojom pričom koja je izrodila tu sijedu, i opet...osjećam se kao kod kuće.

Stevu Karapandžu sam ja zapravo zaskočio jer je ovih dana nakon 23 godine izbivanja konačno došao u Beograd, i to opet ne radi suvog, nepatvorenog zadovoljstva, no kako bi promovirao svoj posljednji kuvar "Moji najdraži recepti". A u njegovom svijetu i ja sam jedna od legendi sa kojima je živio punih 20 godina nekog drugog i drugačijeg vremena, od prve emisije “Male tajne velikih majstora kuhinje” koja je emitirana 1971. godine, pa sve do 1991. kada je čitav naš svijet i sve ono šta je Stevo spremio u vegetinoj kuhinji otišlo nesažvakano u lokalnu kanalizaciju.

Nije puno brinuo, prisjeća se Stevo, o tome što će njegov lik tada možda postati omražen među najmlađom populacijom jer je sa svojom emisijom upadao točno u termin rezerviran za crtani film u 19:15. Srećom pa se to dešavalo samo jednom tjedno, i to četvrtkom. Brzo smo se prilagodili. Stevin čarobni osmjeh kupio je ne samo naše majke, no i djecu, a čarobni prsti spravljali su raznorazne delicije u kojima su guštali, prvo Ivo Serdar, a nakon njegove smrti i Oliver Mlakar.

Trajalo je to tako sve do rata, a naš Stevo bio je prinuđen da napusti domovinu. Put ga je odveo prvo u Veronu. Mislio je na kratko, dok se stvari stišaju. To se nije desilo i kuhar naše mladosti se našao u Švicarskoj gdje već godinama uspješno vodi jedan restoran koji se nalazi na listi najprestižnijih svjetskih restorana. Lako se da pronaći ako vas put tamo nanese (restoran 'Sonne' , uvršten je u Michelinov vodič).

Nismo puno pričali o mučnim godinama, o politici jer Stevo je čovjek koji nalazi razumjevanja i za one koji su mu okrenuli leđa, a moglo se pričati danima. Moglo se da nam za leđima nisu bili i preostali novinari.

* Nakon 27 godina u Beograd ste došli povodom promocije kuhara koji je zapravo neka vrsta reizdanja već postojećih?

Do sada sam objavio četiri knjige iz kojih su izdvojeni pojedini recepti. Ova ima 300 recepata koji su prilagođeni današnjoj modernoj domaćici. Recepti su jednostavni, sa namirnicama za koje smatram da ih je lako naći, kako bi ih svatko mogao pripremiti. Nije mi cilj bio da knjiga stoji kao ukras u nečijem regalu. Šta će vam knjiga ako recepte ne možete razumjeti?

* Zašto kažete da je prilagođena samo za modernu domaćicu? Upravo vi ste bili taj koji je možda i prvi razbio taj kliše da je kuhinja mjesto samo za žene.

U pravu ste. Nije samo za domaćice. Danas se muškarci više ne stide priznati da kuhaju. Kad sam kao mladi dečko počeo da učim taj zanat onda su mi govorili da to nije muški posao. Svi su se stidjeli priznati da kuhaju. Danas to nije tako. Svi kuhaju, svima je kuhinja dostupna i sve više to vole.

* Vas mnogi smatraju ocem današnjih kuhara. Eto, na svakoj televiziji imamo poneku emisiju, a kuhari su uglavnom muškog roda. Kako ste vi uopće ušli u taj svijet “malih tajni velikih majstora kuhinje?”

Radio sam tada u Esplanadi. Vjerojatno je netko zamjetio moj talenat kuhanja i pozvali su me da snimim tu emisiju za vegetu koja je moja sudbina. Slučajno je u blizini bio Podravkin centar u Zagrebu i sa mnom je snimljena prva emisija. Nije bila ideja da samo ja budem kuhar, međutim slijedeća emisija sa drugim kolegom zbog nekih razloga nije bila na vrijeme montirana pa su ponovili moju. Tada su uvidjeli koje su muke snimiti emisiju. Trebalo im je tri dana snimanja da snime emisiju od pet minuta. Nije bilo lako stati pred kameru. Mnogi su u trenutku kad se upali ona lampica bili u stanju zaboraviti kako se zovu. Ja nisam imao taj problem, imao sam dobru dikciju, tekst nisam puno ponavljao i postojala je kemija sa sugovornikom. Tada je to bio Ivo Serdar, a poslije Oliver Mlakar. Tako su me izabrali. Prvi režiser te emisije bio je Angel Miladinov, jedno veliko ime Televizije Zagreb, a nakon njegove smrti to je bio Saša Zalepugin. Jako dobro smo se slagali. Išlo se na jedan edukativan pristup, da ljudi vide kako je stol lijepo dekoriran, da se jelo lijepo prezentira a ne da prezentiramo onaj naš stari krkački mentalitet.

Bio sam pionir u tom poslu, a danas vidite da su emisije o kuhanju je sastavni dio TV programa. Meni je možda vegeta pomogla da postanem popularan kuhar ali nitko ne može reći da me i stvorila. Ipak sam ja bio i šef kuhinje u Intercontinentalu u Zagrebu. Imao sam 120 zaposlenih i to je bio ogroman pogon. Morali ste biti psiholog, pedagog, rukovodilac...

* Kad ste saznali termin emitiranja “Malih tajni...” da li ste bili svjesni da bi mogli postati jedan od najomraženijih likova među najmlađom populacijom?

To mi je jako dobar momenat. Svi su čekali crtić i dolazi Karapandža. Mame su zapisivale recepte a ovi su bili razočarani, ali danas su to moji gosti. Često mi kažu da su me gledali kad su bili mali, a starije gospođe mi govore da još imaju moje recepte.

* A otkud zanimanje za kuhanje? U to doba, kao što ste rekli biti kuhar baš i nije bilo prestižno zanimanje.

Ja sam u gastronomiji od malena. Imali smo pekaru, deda je bio pekar, tata je imao gostionu, bili su dobri mesari. Sve sam to kao mali upijao i odatle moj izbor da krenem tim zanatom. Imao sam sreću da sam učio u karlovačkom hotelu Central koji je prvi u Jugoslaviji imao otvorenu samoposlugu. Tu se spravljalo nekoliko hiljada obroka dnevno, a red je bio i po 100 metara izvan restorana. A zahvaljujući velikom kuharu Petru Holjaru koji je tu radio, koji je ostavio veliki uticaj na mene postigao sam to što jesam. On mi je puno toga pokazao i puno toga me naučio.

Danas je velika razlika u odnosu na doba kad sam ja počinjao. Tada je piletina nedjeljom na ručku bila slavlje jedne familije. Danas ljudi čak i izbjegavaju jesti piletinu. Puno se stvari izmijenilo na bolje. Ljudi puno putuju po svijetu, puno toga vide, puno toga donesu...Televizija je napravila napredak i približila svjetske kuhinje, na internetu hiljade recepata možete naći...Ja sam sa vegetom bio jedan od prvih koji je to počeo raditi u staroj Jugoslaviji. Sa mnom se ta gastronomija počela buditi. Doći u disko i reći da si kuhar nije bilo poželjno. Mislili su da kuhar smrdi po gulašu ili luku. S vremenom se kod tih mladića koji su se stidjeli počelo nešto mijenjati. Shvatili su da nije to tako loše zanimanje. Vide kuhare kako voze sportski auto, imaju dobru plaću i taj stid je nestao. Ugostiteljske škole su danas pune, nije problem da fali konobara ili kuhara. Prije je za kuhare išla samo sirotinja. To je jako lijepo, atraktivno zanimanje, kreativno i svuda smo cijenjeni. Svuda je naša bijela bluza ista.

* I naše kuhinje je zahvatio trend globalizacije. Koliko ima smisla pričati više o nacionalnim kuhinjama?

Nekidan čistim šparoge i pogledam deklaraciju, piše da su iz Perua. Jakobinske kapice su iz Amerike, file iz Irske...Šumske jagode u Švicarskoj možete kupiti usred decembra, a možda imamo bolju i svježiju ribu nego na tržnici u Splitu. A treba forsirati nacionalne kuhinje. Pobornik sam toga, ali...Kod nas recimo imate restorane koji nudi ćevape, ražnjiće, pljeskavice...Najlakše je baciti nešto na vatru, za to ne treba puno personala a ni znanja. To je tragično. Ogromna opasnost za gastronomiju je fast food jer je jeftin, naša djeca to prihvaćaju, a to je nezdravo. Nitko mi ne može prodati ogroman hamburger za dva franka. Srećan je onaj tko shvati koliko je ishrana važna za organizam. Najbolji primjer o nebrizi su debeli Amerikanci. Malo sam žalostan što su i naši ljudi previše tradicionalni. Moja radnica nije nikad jela ribu, a kad smo dobili žive škampe bježala je ih kuhinje.

* Pričati o kuhinji a ne spomenuti jednog od najpopularnijih kuhara današnjice - Jamie Olivera ne bi imalo smisla. Koliko znam niste neki fan njegovog kuhanja?

Jamie Oliver je sigurno dobar kuhar, ali on je definitivno stvoren. Ekipa ga je pronašla i stvorila. To je tip emisije koji je i zabavan. Često mu zamjeraju da njegovi recepti nisu upotrebljivi. Ali to mogu i za mene da kažu - da stavljam vegetu i u čokoladni mus. To je malo ljubomore i zavisti. Kad bi se forsirala toliko vegeta onda to jelo ne bi bilo ukusno i dobro. Jedino što mu zamjeram je prljav radi stol. Mene bi inspekcija kaznila kad bi sjekao sve na istoj dasci. Na svakoj daski se reže ono što je nekim zakonom predviđeno, da bude čisto i da se ne mješaju ukusi. Ima i lošu naviku sa začinima. Ako treba staviti grančicu ružmarina on to baci onako...Ni jedan lovorov list ne smije se držati možda duže od minute jer ako duže ostane izgubit će se cilj, prevladaće sa okusom. Začini su mu vrlo diskutabilni. Čim puste eterično ulje mora se prekinuti proces kuhanja. Ipak, on to radi dobro. Ima emisija gdje kuhar pokazuje kako se kuha juha iz vrećice. Za mene je to užasno.

* Pretpostavljam da vam dolazi dosta ljudi sa ovih naših prostora. Koliko su spremni da eksperimentišu sa hranom?

Mala tajna velikog majstora

Photo: Dragan Kujundžić

To je najbolnija tačka. Oni se drže tradicionalnog. Kad dođu u restoran ništa ih ne zanima. Neka šnicla i mješano meso. Boje se naručiti nešto novo, drugačije. Takvi su bili i Švicarci, ali mnoge smo naučili da se ne boje jesti ribu u komadu jer se svi straše kostiju. Sve im je moralo biti filirano.

* Koji su po vama razlozi takvom “krkačkom mentalitetu? Da li je razlog činjenica da su naši stari često gladovali pa se sada to pokušava nadoknaditi?

Samo tome mogu pripisati takav mentalitet. Dođu često i pitaju da li imamo janjetine. Kažem da imamo janjeći file. “Samo file? Joj ne bih ja to. Ne mogu krvavo”. Pa onda neće viski sos jer tu “ima alkohola”, pa neće kao prilog palentu, mahune...Htjeli bi pomfrit. Ne valja! Svaki prilog točno paše uz određeno jelo.

Nedavno je čovjek naručio prsa od patke. Mi to serviramo sa kroketima od krompira i lukom šalot, to je nešto kao kompot od luka. Na meniju piše: “Roza pečena patka”. Samo roza je mekana, sočna, ukusna i ta kombinacija sa kroketima i slatkim lukom paše. Sve drugo je katastrofa ali gospođa koja je naručivala naruči za svog muža još peperone. Pa on ne zna šta je pojeo. Naručuju ljute papričice uz sirovu, slatku patku. Naši bi uvijek nešto izmijenili.

* Da li bi mogli taj “sistem” naših ljudi u ishrani da usporedimo sa onim u realnom životu? Mislim prije svega na odnos prema nepoznatom i drukčijem, taj strah koji je uzrokovao neviđenu mržnju?

Tu nije bilo granica, ali može se uporediti. Postoji jedan restoran blizu nas koji drži naš čovjek. Ima tipičan roštilj, pečenu janjetinu, odojke, samo neku mesinu i jako dobro radi jer mu ta tradicija i strah od novog ide na ruku. Užasavam se takvog ponašanja.

* Zbog svega toga vi ste, u neku ruku, protjerani iz Zagreba. Radnici hotela, čini mi se tada Holliday Inna, gdje ste bili šef okrenuli su vam leđa i glasali za vaše smjenjivanje sa te funkcije?

Izglasali su to što jesu, ali su već poslije šest dana počeli da me zovu da se vratim. Bio sam tada popularan, imao BMW i ljudi su mislili “lako je njemu, a mi stežemo kaiš”. Bilo ih je lako nagovoriti na to ako im se obećalo nešto više. Bio sam razočaran i povukao sam se. Otišao sam sa familijom u Italiju na mjesec, dva i čekao da se smiri situacija. Međutim ništa se nije smirivalo i potrudio sam se da nađem posao u inozemstvu. Imao sam prijatelja iz Ljubljane koji je sposoban, koji je reagirao kad je naš gazda trebao šefa za restoran pa je predložio mene. Našao sam se sa tim gospodinom i dobio posao. Mislim da sam napravio pravi potez.

****

Odlazak Steve iz Zagreba priča je za sebe. "Vrijeme nesklono pojedincu", kako je to rečeno na HTV-u, ili još bolje da je morao pobjeći zbog "delikta prezimena", kako se to eufemistički prezentiralo devedesetih, samo su djelić zajedničke priče uokvirene raspadom SFRJ. Stevina je, srećom jedna od svjetlijih strana mračne nam prošlosti.

Rado vraća u Zagreb. Žao mu je što televizija nije emitirala još tri snimljene emisije zbog početka rata, ali snimljena je još jedna naknadna povodom godišnjice vegete. Lako je naći prilog na youtubu, a kako ne bi otišli predaleko u reklamiranju začina za kraj jedna pjesma

http://www.youtube.com/watch?v=-II5-SxjCck&feature=player_embedded

 Koga, cega? Janjetine!

Komu, cemu? Meni!

S kim, s cim? S kapul'com mladom:)

Nedostaje mi nekad zavicaj mog starog. A, evo kako to zvuci u izvedi fenomenalnog benda iz Zadra. Postolar Tripper. 

http://www.youtube.com/watch?v=qzL9lPL6omY

Bez preterane skromnosti mogu za sebe reći da sam majstor u kuhinji. Oš kuvano, oš pečeno, oš ovo, oš ono...

Volim taj ritual uz dobru mjuzu. A odakle mi ljubav prema kuhinjskim čarolijama?

Rano sam se odvojio od svojih i sam krenuo u istraživanje zadovoljstava, međutim to je bilo više iz potrebe. S vremenom sam uz to vezao i zadovoljstvo, a sve je počelo još u ranom detinjstvu.

Jedan jedini dan u nedelji kada u 19:15 nije bio prikazivan crtani film bio je četvrtak. Ne mogu da kažem da sam bio oduševljen time, ali njurgajući se nije daleko moglo. Daj šta daš!

Taj dan umesto omiljenog mi Eustahija, ili Tore i Ponča ekran je zauzimao Stevo Karapandža sa svojim "malim tajnama velikog majstora kuhinje". Sam čin pripravljanja klope nije me se dojmio toliko koliko trenutak kada je Stevo svoj uradak delio sa Oliverom Mlakarom, Ivom Serdarom i drugim gostima koji su imali tu čast da uživaju u delicijama koje im je Stevo pripravljao.

Potrajalo je to duugo vremena, a onda je nestao i Stevo, ugasila se emisija, nestao sam i ja, pojavio se Jamie Oliver, ali i brojni drugi meštri od kužine, ali ipak...jedan je bio Stevo.

Svoju sreću je pronašao daleko od Balkana, negde u Švici gde vodi jedan restoran. Retko ga bilo videti i čuti i onda...Stevo dolazi u Beograd da promoviše knjigu "Moji najdraži recepti".

Vreme je da odam priznanje najvećem sinu kuhinje na ovim prostorima, ali i šire, mom kuhinjskom ocu, dedi...

Vreme je da odaš tajne koje znaš:)

Samo budala bi uzela odmor početkom prevrtljivog marta. Pa dobro, priznajem budala sam, ali zar je loše bit' budala? Barem nikom ne škodiš, osim ponekad sebi. Ne krasi me organizacija, više sam sklon improvizaciji, a uz malo truda ono čega se dohvatim zna ispasti bolje od očekivanog, a ovoga puta dohvatio sam se organizacije odmora

Ideja je bila za desetak dana i malo novca obići što više toga - tazbinu, Rijeku, Istru, Sloveniju i vratiti se nazad, ako je moguće u pristojno vreme ne bi li dozvolili sebi luksuz privikavanja na Beograd i sve obaveze koje su ostavljene na stand by.

Odmah da kažem da od toga nije bilo ništa. Ne od obilazaka, već od onog privikavajućeg dela.

A sve je krenulo laganim kasom konjima Pežoa prema Bosni nam miloj. Banjaluka je i dalje Bosna, a što se mene tiče i ostaće još dugo. Osim uobičajenih druženja u tazbini, ovaj boravak sam začinio upoznavajući ekipu jedinstvenog projekta zvanog “Demo fest”. Nešto što su e-novine u medijskoj sferi, “Demo fest klub” je, slobodno to mogu reći, u kulturnoj. Mesto gde u jednoj sedmici nastupaju Goribor, Stilness, a uskoro i Letu štuke - a ugostili su gotovo sve što vredi sa prostora bivše nam države - zaslužuje pažnju, ali o DFK više u nekoj drugoj priči.

Misleće jedinke, ne samo u Banjaluci, već i u drugim gradovima bivše nam države nisu česte, a kad čovek i naleti na njih dobra diskusija je zagarantovana posebno ako su teme globalizam, antiglobalizam, desničarenje, levičarenje, kapitalizam, anarhizam. Imao sam to zadovoljstvo da sa nekima od njih provedem nekoliko sati na Filozofskom fakultetu gde se okupljaju svakog ponedeljka. Malo ih je i nisu govna, čisto da znate, i vredni su svakog truda i vremena.

Accuweather je predviđao neku vrstu vremenskih nepogoda tih dana pa me nije iznenadio sneg u Banjaluci, a ni Zagreb nije baš bio obasjan suncem. Objašnjeno nam je da bi, ako uskoro ne krenemo ka Rijeci, noć mogli provesti u autu. Nimalo romantično. Gorski Kotar zna da bude poprilično nezgodan u zimsko doba godine. Sve sam to dobro znao ali i računao da onaj gore motri na nas i da nam neće kvariti zasluženi odmor. Bog čuva budale, barem tako kažu. Zajebao sam se grdno jer mi se čini da je u isto vreme i taj gore otišao na odmor i da ga baš zabole za naše planove.

Mrak je već padao kada smo krenuli iz metropole. Negde oko Karlovca, svet oko nas bio je baš kao iz pesme Prljavog kazališta - crno-bijeli sa sve većim naglaskom na ono “bijeli”. Oko Ravne gore, o čudna li imena za mesto u Gorskom kotru, vidljivost je bila u pojedinim trenucima i 0 (slovima: nula) metara.

U iščekivanju sunca: Motovunski mačor

PHOTO: Dejan Kožul

Očekivao sam, s pravom, da će nas nakon Tuhobića sačekati pogled na Kvarnerski zaliv ili, u lošijem slučaju, kiša - ali, ako je do tada bilo ikakve sumnje, od tada sam definitivno bio siguran da se dežurni krivac negde dobro zajebava i da mu ne pada na pamet da reguliše vremenske nepogode. I u samoj Rijeci je “sniježilo” što se dešavalo i sledeći dan. Odlučio sam definitivno da tužim Grad Rijeku. U svega dva meseca pripremili su mi neprijatno iznenađenje u vidu nečega o čemu sam maštao 19 godina za života u Rijeci. Sneg! Zvuči tako bajkovito, a ove godine bajka je zaživela čak pet puta, a poslednja dva zakačio sam i sam. Za duševne boli koje su mi nanešene neko će morati da plati. Što da se mučimo i razvlačimo po sudovima. Medijacija je idealno sredstvo za kompenzaciju. Moj je predlog jednostavan - samo sunca mi dajte.

Neko me tamo očigledno prisluškivao ili jednostavno dobro čita iz karata, pasulja ili čega već. Već sledeći dan sunce je bilo na vrh neba i pratilo nas je sve do ulaska u tunel Učka. Moja sećanja na taj tunel su poprilično mračna, a osvetljava ih tek poneka crno-bela fotografija iz detinjstva. Nije se mnogo toga izmenilo. Stvarnost je samo poprimila boje, a i koja godinica je nadodata na to.

Pežo je nastavio da prede i krade kilometre Istarskom ipsilonu. Pravi mačak, nema šta. I, odjednom, predmet naših želja predstavio se u punom sjaju. Motovun. Pentranje uz kaldrmu nije bilo nimalo prijatno za našeg ljubimca ali posao je rutinski odradio. Gradić je u martu poprilično mrtav. Poneka mačka, sneško, ali i jedna, ali vredna konobica. Tartufi na sto načina, sa začinom, bez začina, sa teletinom, bez teletine...

Noću čini se i ono malo života se zavuče međ' zidine, u tople kutke iščekujući konačno proleće čije su naznake bile vidljive već sledeći dan. Od Motovuna do mora ima dvadesetak minuta vožnje. Bilo je samo pitanje na koju stranu, odnosno u koji grad krenuti. Na jug ili sever? Poreč ili Umag? Ma što ne bi oba? I još uz to dodamo malo Grožnjana i nek ide život.

Veče je provedeno uz domaću malvaziju, glazbu iz studija i zvezde koje su urlikale od želje da ih neko primeti, nagoveštavajući svoju dnevnu rođaku koja je zasjala punim sjajem, nakon što su probdele još jednu odlazećezimsku noć.

Poslednji trzaji zimskog sna: Motovun hill

PHOTO: Dejan Kožul

Sa zidina Motovuna, gledajući na zapad, vidi se dežela, vidi se Evropa. Čudan je to osećaj. Dobro mi je poznat Kopar, kao i ceo taj kraj slovenačkog dela Istre. Rodbinski sam povezan sa njim, a sudbina je htela da odatle i krenem put Srbije, tamo neke '93. godine. Dolazio sam još koju godinu. dok mi je putovnica bila važeća, do slovenačkog mora - što zbog viđanja sa roditeljima, a kasnije i da iskoristim tu mogućnost i makar na desetak dana napunim baterije za njihovo dalje trošenje u Srbiji. Znao sam da sam jako blizu hrvatske granice i domovine mi, ali kročiti preko nisam smeo. Zajebano je to vreme bilo. To je ona priča o detetu i zabranjenom voću. Uh, kako sam želeo da granica ne postoji. Nažalost, želja mi se nije ispunila a, eto, tih petnaestak godina kasnije, donekle se izmenila situacija. Sa hrvatskog dela Istre zaputih se ka slovenačkom, ovoga puta naoružan Dačićevim pasošem.

Ušli smo u Evropu. Ah, kakav dobar osećaj.

Još se sećam puta iz Portoroža prema Kopru. Tih ranih devedesetih često sam tuda prolazio, a od Kopra do Izole, a i natrag, znao sam čak i da otrčim uz obalu. Moglo bi se reći da sam mogao da pretrčim celu slovenačku obalu. Brzo smo izašli na autoput, naravno, sa vinjetom na šoferšajbni. Poslednji put sam autoputem prema Ljubljani išao baš onog sudbonosnog odlazećeg dana i - kao da je bilo juče. Slike su i dalje sveže, jedino sam ja promenio mesto u vozilu, pa sam sa suvozačkog prešao na vozačko. Ljubljana, Emona, Laibach. Lep gradić, sa dve H&M prodavnice - što je razveselilo moju lepšu polovinu - ali i skup do zla boga. Pivo u običnom pabu u Ljubljani košta 3,5 evra. O hrani ne vredi ni trošiti reči. Oaza proleterijata je međutim Metelkova mesto. Nekad JNA kasarna, već godinama predstavlja jedinu oazu slobodne misli i još slobodnijeg ponašanja u Ljubljani, zbog čega je u nekoliko navrata bila meta rušenja i preuređenja. Na sreću, uvek neuspešno.

Oaza slobode: Metelkova

PHOTO: Dejan Kožul

Subota veče, Ljubljana poluprazna. Metelkova? Tamo život počinje tek oko 11, a traje... dok ima smisla. Eksperiment je učinjen sa Yalla Yallom. Pivo duplo jeftinije, a u kafani... puštač muzike, uglavnom iz HC punk repertoara, mada je i Bajaga uleteo na kratko, zaposleni (komada tri ili četiri), jedan pijani lik koji se očigledno izgubio, jer ni po čemu ne pripada mestu, nekoliko gluvonemih starijih cura koje su izluđivale pijanog, jedan par u ćošku i nas dvoje, ko dvoje indijanaca. Vreme je prolazilo, pijani je jurio guzove jedne od cura, a ekipa je poprimala razne boje. Nažalost, Ljubljana nije bila krajnja odrednica već Škofja Loka, mesto nekih 20 km od Ljubljane i 10 km od Kranja, gde su tu noć svirali Dubioza kolektiv.

Plan je bio paklen - nagovoriti naše domaćine da zapucamo u Kranj. Ali večerica i čaša malvazije iz Motovuna su smirili strasti, pa smo odustali. Duh Metelkove je splasnuo, a i umor je učinio svoje.

Najstariji most u najstarijem gradu u Sloveniji: Škofja Loka

PHOTO: Dejan Kožul

Prekrasno nedeljno popodne u Škofja Loki, Škofija Lokama? To je drugi svet, druga dimenzija u odnosu na Beograd i Srbiju, o kojima je valjalo misliti. To je i definitivno značilo kraj putovanjima. Po Ljubljani se sa vremena na vreme može naleteti na bilbord Adria Airwaysa, na kojem piše “Beograd prihajamo!” Nakon dvadesetak godina, avioni slovenačkog avioprevoznika ponovo kreću za Beograd. Tadić ga ovog puta koristiti neće. Nakon desetak dana, beli Pežo zaprašio je autoputem prema Zagrebu, a zatim i Beogradu, ali samo da bi se ponovo vratili.

I bi taj mini odmor, i bi ta mini turneja. Banja Luka-Zagreb-Rijeka-Motovun-Poreč-Umag-Izola-Koper-Ljubljana-Škofija Loka. Malo li je za 9 dana?

O svemu uskoro opširnije. U međuvremenu srećan Sveti Patrik:)

Mislim da sam se dovoljno razbudio da bih mogao poci na jedno omanje putovanje. Banjaluka-Rijeka-Motovun-Ljubljana. To su samo odrednice, a u medjuvremenu bice tu jos pokoji gradic.

Pinklec na rame i adio!

Bosanski haiku

O mjeseče, sunčeva guzico.
Što siješ, a ne griješ.
Pizdo.

Evo sta kaze svetski mega car:

U znak protesta nad vandalskom sječom 329 gorostasnih platana u centru Beograda, zaustavio sam saobraćaj u bulevaru na 20 minuta, ležeći na putu.
Na žalost, samo nekoliko ljudi je imalo hrabrosti da se solidariše.
Molimo sam generala policije da me uhapsi, jer me sramota bilo da tog dana budem na slobodi.

Medijska blokada u vezi tog slučaja je temeljna. Iako je mnogo kamera vidjelo događaj, ni u jednom mediju nema.


Poruka gradonačelinku Beograda:

U CARA TROJANA KOZIJE UŠI!

 
   
                                 
Antonije  Pušić  

www.youtube.com/watch